Kubike opasnog otrova prekrili betonom!

Zaštite životne sredine u Beogradu - izazovi i rešenja

Zaštite životne sredine u Beogradu - izazovi i rešenja

Proces pridruživanja Evropskoj uniji (EU), usvajanje pravnih tekovina EU, a posebno njihova primena, ima značajan uticaj na lokalnom, nacionalnom i regionalnom nivou. Poglavlje 27, koje sadrži politiku EU na polju životne sredine, ne samo da je najteže u procesu pregovora, već je i finansijski najzahtevnije. Finansiranje izgradnje infrastrukture za zaštitu životne sredine, jedan je od najvećih izazova za Republiku Srbiju (RS) u procesu pristupanja EU. Srbija je još 2011. godine usvojila "Nacionalnu strategiju za aproksimaciju u oblasti životne sredine za Republiku Srbiju" prema kojoj će ukupni troškovi za ispunjavanje svih pravnih tekovina EU (acquis communitaire - pravna tekovina EU koja sadrži više od 20 000 propisa iz sekundarnog zakonodavstva i 4 000 sudskih presuda) u oblasti životne sredine do 2030. godine biti oko 10,6 milijardi evra! Najzahtevniji su sektor voda (5,6 milijardi evra), otpad (2,8 milijardi evra) i sektor industrijskog zagađenja (1,3 milijardi evra). Po najnovijim procenama (Post-screening dokument, septembar 2015.) ova ulaganja biće i značajno veća. Kako se radi o komunalnim delatnostima, veliki finansijski teret podneće lokalne samouprave.

Odluka o osnivanju samostalne organizacione jedinice u okviru Gradske uprave grada Beograda – Sekretarijata za zaštitu životne sredine, doneta je davnog 1. aprila 1990. godine. Da li zbog simboličnog datuma, ili zbog nečeg drugog, rezultati rada ovog organa su potpuno nevidljivi. Prestonica se i danas, posle punih 26 godina postojanja organa nadležnog za poslove zaštite životne sredine, suočava sa velikim problemima u ovoj oblasti:

• Beograd je jedina prestonica u Evropi koja nema postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, a neki delovi grada uopšte nemaju kanalizaciju. Međutim, Beograd ima(će) nešto što bi se moglo nazvati "Beograd na OTPADNOJ vodi".
• Beograd nema sistem upravljanja otpadom ni sanitarnu deponiju.
• Po zagađenju vazduha, Beograd se može porediti sa najzagađenijim gradovima u regionu. Beograd ima sistem monitoringa za kontrolu kvaliteta vazduha. Ipak, taj sistem nije bio u mogućnosti da pruži odgovore na ključna pitanja o opasnostima kojima su građani bili izloženi tokom akcidentnog zagađenja prouzrokovanog požarom na gradskom smetlištu u Vinči. Razlog tome je što ne postoje uređaji za merenje svih potrebnih zagađujućih materija u takvim situacijama.
• Beograd, kao svaki veliki grad, ima velike probleme i sa bukom, saobraćajem…

Za rešavanje navedenih, i niza drugih problema, potrebna su ulaganja od više stotina miliona evra, koje Beograd, naravno nema. Zbog toga je od suštinske važnosti da se ono što se ima, ne troši neracionalno i protivzakonito. Pre nego što se zatraže EU donacije ili strani krediti, neophodno je da se uredi sistem finansiranja. Donošenje i implementacija propisa u oblasti zaštite životne sredine je od izuzetnog značaja za proces pristupanja Srbije EU jer od ukupnog broja odredbi pravnih tekovina EU koje moraju biti unete u pravni sistem Srbije, najmanje 30% čine propisi o zaštiti životne sredine. Među najznačajnije propise svakako spadaju oni koji se odnose na finansiranje zaštite životne sredine.

Trenutni sistem finansiranja zaštite životne sredine čine namenske naknade i fondovi. Postoje republičke naknade koje su 100% prihod republičkog budžeta ili se dele sa opštinama i gradovima u odnosu 60:40. Postoje i lokalne naknade (100% prihod lokalnih budžeta). Zbir prihoda ovih naknada je iznos koji lokalna samouprava namenski mora da utroši preko budžetskog fonda za zaštitu životne sredine, na osnovu godišnjeg programa, na koji se pribavlja saglasnost Ministarstva. Ukoliko se u tekućoj godini ne izvrše sve aktivnosti i ne potroše sva sredstva, neiskorišćeni iznos i neizvršene aktivnosti se, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, prenose u narednu godinu.

Iako su jasni, zakoni se ne poštuju. Prema istraživanju Ekološkog centra „Stanište“ u više od 80% opština i gradova rashodi budžetskih fondova za zaštitu životne sredine su manji od namenskih prihoda od naknada. To se stanje ponavlja godinama unazad, a ukupna razlika između iznosa naplaćenog i potrošenog novca je više od 6,5 milijardi dinara, za sve opštine i gradove, u periodu 2010-2016. godine.

Grad Beograd kao najveća lokalna samouprava značajno doprinosi ovom problemu. Problem je posebno izražen u poslednje tri godine (2014., 2015. i 2016.) kada je gradski Sekretarijat za zaštitu životne sredine ostvario prihod od naknada koje su namenski naplaćene od privrede i građana za zaštitu životne sredine od skoro 4 milijarde dinara, dok je izvršenje (rashodi) bilo oko 3 milijarde dinara. Dakle, nešto manje od milijardu dinara neiskorišćenih sredstava bi trebalo da se prenese u narednu godinu i da se potroši namenski. Naglašavam – „trebalo“, zato što je partokratija taj novac odavno nenamenski potrošila kroz druge korisnike, za aktivnosti koje nemaju veze sa životnom sredinom.

Čak i to što se kroz fondove potroši i beleži kao ulaganje u životnu sredinu, vrlo često se čini nenamenski, za programe koji ne pripadaju životnoj sredini (npr. asfaltiranje ulica, izgradnja vodovoda i toplovoda, zoohigijena), kao i za subvencije komunalnim preduzećima za pokrivanje minusa, što po Zakonu o budžetskom sistemu nije bilo dozvoljeno. Umesto da uvođenjem reda spreči masovnu pojavu nenamenskog trošenja, Narodna skupština Republike Srbije (NSRS) je krajem 2015. godine usvojila izmene Zakona o budžetskom sistemu, ukidajući namenski karakter sredstvima od „ekoloških“ naknada. Od tada opštine i gradovi mogu po zakonu da rade isto ono što su do tada bez ikakvih posledica radile nezakonito. Građani Srbije cenu partokratije i sumanute „fiskalne konsolidacije“ plaćaju manjim platama i penzijama, većim porezima, ali i slabijim kvalitetom životne sredine.

Grad Beograd doneo je 30. 08. 2017. godine odluku da ugovor o javno-privatnom partnerstvu u pružanju usluge tretmana i odlaganja komunalnog otpada na deponiji Vinča dodeli grupi ponuđača, konzorcijumu „The Consortium of SUEZ Groupe SAS & I-Environment Investments limited” sa ponuđenom cenom koja predstavlja godišnja projektna plaćanja u iznosu od 38.278.900 evra sa PDV-om. Ugovor o javno-privatnom partnerstvu biće zaključen na 25 godina što znači da će građani Beograda morati da plate 956.972.500 miliona evra! Bezmalo milijardu evra!!! Gotovo je sigurno da će ovaj trošak biti prevaljen na leđa građana Beograda uvođenjem „takse za Vinču“ (o čemu i mediji pišu: http://www.blic.rs/vesti/beograd/grad-uvodi-taksu-za-vincu-beogradani-ce-placati-sredivanje-deponije-i-novu-uslugu/tt2e1mk), koju će Beograđani plaćati za uređenje deponije. Biće to apsurdna situacija, u kojoj se sredstva od postojećih naknada troše nenamenski, a uvodi se nova. Ovakav sistem ne može sprečiti rasipanje i tako nedovoljnih sredstava, niti može zadovoljiti potrebe građana. Većina ovih problema se rešava izmenama zakona, za šta republička vlast nema sposobnosti ni volje. Dok se vlast ne promeni na tom nivou, postoji prostor da se deluje lokalno. Kada "Dosta je bilo" preuzme vlast u Beogradu, uvešće red kroz konkretne mere:

• Preispitaće sporni ugovor o javno-privatnom partnerstvu u pružanju usluge tretmana i odlaganja komunalnog otpada na deponiji Vinča. DJB neće dozvoliti da zbog "brže, jače i bolje" zarade privatnih investitora budu ugroženi interesi građana i narušeni osnovi principi upravljanja otpadom
• Počeće sa uspostavljanje sistem upravljanja otpadom u skladu sa hijerarhijom upravljanja otpadom. To znači minimizaciju količine otpada koja se mora odložiti na deponiju stavljanjem akcenta na smanjenje nastajanja otpada, ponovnu upotrebu, reciklažu i kompostiranje. Za postizanje ovih ciljeva potrebno je uspostaviti sistem primarne separacije otpada kao i izgraditi odgovarajuću infrastrukturu, reciklažna ostrva i dvorišta, postrojenja za sekundarnu separaciju komunalnog otpada…
• Rešiće problem divljih deponija. Potpuno je neprihvatljivo da se svake godine troši desetine miliona dinara na uklanjanje divljih deponija koje se ponovo pojavljuju.
• Zabraniće upotrebu nerazgradivih plastičnih kesa.
• Gradski Sekretarijat za zaštitu životne sredine raspolaže značajnim namenskim godišnjim budžetom. Uprkos tome u poslednjih 9 godina ništa konkretno nije urađeno na uspostavljanju preko potrebne infrastrukture za zaštitu životne sredine. Jedino su rađene strategije i planovi koji su uglavnom mrtvo slovo na papiru jer se ne poštuju i ne primenjuju (Strategija pošumljavanja grada Beograda, Lokalni plan upravljanja otpadom, Program zaštite životne sredine grada Beograda i Akcioni plan za adaptaciju na klimatske promene). Zbog toga možemo samo da nagađamo zašto se vlast opredeljuje za sprovođenje nekog projekta, a ne nekog drugog, ili zašto je za njegovo sprovođenje utrošeno toliko novca. Prvi zadatak nove DJB vlasti u Beogradu biće da se to promeni revizijom postojećih dokumenata i uspostavljanjem jasnih kriterijuma za finansiranje projekata.
• Sredstvima budžetskog fonda za zaštitu životne sredine upravljaćemo kao da su i dalje namenska, bez obzira što je sadašnja vlast ukinula njihov namenski karakter. Finansiraćemo samo aktivnosti kojima se unapređuje upravljanje otpadom, prečišćavanje otpadnih voda, smanjuje zagađenost vazduha i zemljišta i unapređuje zaštita biljnog i životinjskog sveta. Nećemo iz fonda finansirati aktivnosti koje nisu u vezi sa ovim oblastima. Vodićemo strogo računa o uravnoteženosti i pravičnosti naknada za sve obveznike.
• Transparentnost i učešće javnosti: Građane vidimo kao partnere, a ne kao podanike vlasti. Otvorićemo za javnost odlučivanje o životnoj sredini – od strateškog planiranja, preko sadržaja programa fonda, do ocene postignutih rezultata. To je uostalom i obaveza pošto je NSRS usvojila Zakon o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu žaštitu u pitanjima životne sredine (ratifikovana Arhuska konvencija 12. maja 2009. godine).

Reciklaza

Reciklaža

Reciklaža jeste svaka operacija ponovnog iskorišćenja kojom se otpad prerađuje u proizvod, materijale ili supstance bez obzira da li se koriste za prvobitnu ili drugu namenu, uključujući ponovnu proizvodnju organskih materijala, osim ponovnog iskorišćenja u energetske svrhe i ponovne prerade u materijale koji su namenjeni za korišćenje kao gorivo ili za prekrivanje deponija(„Službeni glasnik RS“, broj 36/2009, 88/2010 i 14/2016).

Reciklaža je značajna za sve vrste otpada (komunalni, industrijski) jer se reciklažom ostvaruju izuzetno značajni tehnički, ekološki i ekonomski efekti. Svakako najznačajniji od njih su: drastično smanjenje količina industrijskog i komunalnog otpada koji se moraju odložiti na sanitarne deponije, čime se vek korišćenja deponija produžava i značajno usporava proces iscrpljivanja prirodnih resursa i emisije iz deponija. Reciklaža omogućava uštedu prirodnih resursa i smanjenje količina otpada koji se trajno odlaže na deponije. Zbog svega toga doprinosi i smanjenju potrošnje energije.


Reciklaža je možda najvažniji element u hijerarhiji upravljanja otpadom. Prevencija (prva opcija) može samo da umanji količinu generisanog otpada, a ponovna upotreba (druga opcija) je ograničena samo na neke proizvode. S toga, stepen prevencije i ponovne upotrebe, čak ni teoretski, nikada ne može biti 100%. Zato je nastajanje otpada neminovno! Dakle, kada je otpad već nastao, reciklaža je najbolje oruđe koje stoji na raspolaganju. Teoretski, ako bi stepen reciklaže bio 100% (a u Japanu već dostiže 90%) izgubila bi se potreba za četvrtom i petom opcijom u hijerarhiji upravljanja otpadom - iskorišćenje i odlaganje. Nameće se zaključak da razvoj i unapređenje različitih tehnika reciklaže ima veoma veliki značaj jer je to jedini način povećanja stepena reciklaže.
Na sledećoj slici prikazan je morfološki sastav komunalnog otpada u Republici Srbiji:

Izvor: Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad: Utvrđivanje sastava otpada i procene količine u cilju definisanja strategije upravljanja sekundarnim sirovinama u sklopu održivog razvoja Republike Srbije, jun 2009.

Tehnike reciklaže plastike

Tehnike reciklaže plastike dele se na:

1. Primarna
2. Sekundarna
3. Tercijarna
4. Kvaternerna

Primarna reciklaža je ponovno korišćenje čistog, nekontaminiranog, nepomešanog otpada iz procesa proizvodnje koja se odvija u postrojenju (in plant) - na mestu nastanka otpada.

Sekundarna reciklaža je prerada kontaminiranog otpada koji se pogodnim postupkom obično prevodi u granule pri čemu ne dolazi do promene hemijske strukture osnovnog polimera. Sekundarna reciklaža obuhvata: pranje materijala (mehaničkim i hemijskim tretmanom), sortiranje i separaciju otpada, smanjenje veličine, filtriranje i drugo. Glavni nedostatak ove vrste reciklaže je pogoršanje osobina proizvoda u svakom ciklusu. Razlog za ovu pojavu je činjenica da se molekulska težina recikliranog polimera smanjuje usled cepanja polimernih lanaca zbog prisustva vode i kiselih primesa. Zbog toga se dobijeni proizvodi ne mogu koristiti za ambalažu koja ima kontakt sa hranom. Bitno ograničenje za sekundarnu reciklažu je i činjenica da se može primenjivati samo na termoplastične polimere.

Tercijarna reciklaža, za razliku od sekundarne, podrazumeva transformaciju polimernog lanca do svojih monomera - dolazi do depolimerizacije. Tercijarna reciklaža se može izvesti solvolizom ili pirolizom. Pri tome nastaju monomeri i naftne tečnosti i gasovi. Nastali monomeri se mogu, nakon odgovarajućeg prečišćavanja, koristiti za proizvodnju polaznog polimera. Tercijarna reciklaža se može primeniti na poliestre, poliamide i poliuretane.

Kvaternerna reciklaža je način da se iskoristi energetski sadržaj otpadne plastike. To se postiže kontrolisanim spaljivanje otpada u specijalnim reaktorima - insineratorima (spalionicama) pri čemu se hemijska energija uskladištena u otpadnoj plastici prevodi u toplotnu energiju. Proces se odvija u prisustvu kiseonika pri čemu se ugljovodonici konvertuju do ugljen-dioksida i vode. Ovaj postupak je najbolja opcija za upravljanje otpadom kada je prikupljanje, sortiranje i odvajanje otpadne plastike teško izvodljlivo ili ekonomski neisplativo, ili je otpad toksičan i opasan za rukovanje. Dobijena toplotna energija se može koristiti za proizvodnju električne energije. Iako su polimeri relativno bogat izvor energije, ova tehnika reciklaže se smatra ekološki problematičnom zbog emisije gasova kao što su dioksini ukoliko se spaljuje plastika koja sadrži hlor. Bez obzira na sisteme prečišćavanja, mora se priznati da nije moguće imati nultu emisiju prilikom spaljivanja otada.

Tehnike reciklaže plastike - kaskadna terminologija

ASTM D7209-06 Standard definicije	Ekvivalent ISO 15270 Standard definicije	Drugi ekvivalentni termini
Primarna reciklaža (Primary recycling)	Mehanička reciklaža (Mechanical recycling)	Reciklaža zatvorenog kola (Closed-loop recycling)
Sekundarna reciklaža (Secondary recycling)	Mehanička reciklaža (Mechanical recycling)	Degradiranje (Downgrading)
Tercijarna reciklaža (Tertiary recycling)	Hemijska reciklaža (Chemical recycling)	Reciklaža za sirovine (Feedstock recycling)
Kvaternerna reciklaža (Quaternary recycling)	Iskorišćenje energije (Energy recovery)	Vrednovanje/iskorišćenje (Valorisation)

Od svih navedenih tehnika reciklaže plastike tercijarna ili hemijska reciklaža je najprihvatljivija sa stanovišta principa održivog razvoja (razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnje generacije bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe) jer vodi formiranju polaznih materijala, tj. sirovina (monomera) od kojih se sastoji polimer, i drugih sekundarno vrednih materijala. Na taj način se bitno umanjuje opterećenje životne sredine jer nisu potrebni dodatni resursi za proizvodnju polaznog polimera(Vijaykumar Sinha, Mayank R. Patel and Jigar V. Patel, Pet Waste Management by Chemical Recycling: A Review, J Polym Environ (2010)).

Tehnike reciklaže plastike

Reciklaža otpadne plastike i životni ciklus proizvoda

Životni ciklus proizvoda ili procesa (LCA - Life Cycle Assessment) je metoda za procenu uticaja proizvoda ili procesa u svim njegovim fazama na životnu sredinu, odnosno na ekosistem (princip: od kolevke do groba). Šematski prikaz životnog ciklusa proizvoda za reciklažu plastičnog otpada dat je na sledećoj slici:

Reciklaža plastike - pristup pomoću metodologije životnog ciklusa na analizu uticaja na životnu sredinu

Reciklažom otpadne plastike se štede resursi koje ona sadrži, ali sam proces reciklaže proizvodi određene uticaje na životnu sredinu i zahteva određene troškove. Pored opterećenja za životnu sredinu, i cena može biti veliki problem u nekim slučajevima. Osim toga, nisu svi proizvodi podjednako pogodni za reciklažu. Jednostavni proizvodi imaju prednost u odnosu na složenije. Tako, na primer, boce imaju veliku prednost u odnosu na kompozitne materijale. Životni ciklus proizvoda je odličan alat za analizu ovakvih situacija jer na kraju daje konkretan rezultat koji se može upotrebiti za poređenje različitih opcija. Veoma je važno znati koja od raspoloživih tehnika reciklaže plastike proizvodi najmanje opterećenje na životnu sredinu.

 

Postoji veliki broj studija u kojima je primenjen metod LCA na različite tehnike reciklaže plastike. Sa stanovišta najveće koristi za životnu sredinu, sve studije potvrđuju sledeću hijerarhiju upravljanja plastičnim otpadom:

1. Hemijska reciklaža nazad do monomera i mehanička reciklaža
2. Hemijska reciklaža za sirovine i mono-insineracija
3. Insineracija uz povraćaj energije
4. Deponije

Mehanička reciklaža, koja se nalazi na prvom mestu, u ovim istraživanjima znači naprednu mehaničku reciklažu. Dakle, samo visoko kvalitetna mehanička reciklaža daje najveću korist za životnu sredinu i njen potencijal se stalno uvećava zbog poboljšanja tehnika demontaže i separacije, čime se poboljšava kvalitet ulazne sirovine. U istraživanjima je računato da se ovom tehnikom reciklaže dobijaju visoko kvalitetni proizvodi koji se mogu koristiti kao zamena za primarnu plastiku, drvo, beton ili čelik.

Mehanička reciklaža nižeg nivo daje manje benefite za životnu sredinu i ne može da konkuriše ostalim tehnikama. Očekuje se da će ona sve više gubiti na značaju, prvenstveno iz ekonomskih razloga, zato što će proizvodi lošeg kvaliteta sve teže moći da se plasiraju na tržištu. Naravno, opšte ograničenje za svaku mehaničku reciklažu je da se može primenjivati samo na termoplastične polimere.

Hemijska reciklaža nazad do monomera (back-to-monomer), koja se nalazi na prvom mestu zajedno sa naprednom mehaničkom reciklažom, podrazumeva razgradnju polimera do monomera za re-polimerizaciju. Najveća prednost hemijske reciklaže je što omogućava zamenu polazne plastike. Nedostatak je što je ograničena samo na određene polimere (poliestre, poliamide i poliuretane). U Nemačkoj je udeo ovih vrsta plastike u ukupnom plastičnom otpadu 5-10%, a slična situacija je i u ostalim evropskim zemljama.

Hemijska reciklaža za sirovine (back-to-feedstock) podrazumeva razgradnju polimera na sirovine koje zamenjuju goriva ili gas.
Mono-insineracija je spaljivanje jedne vrste otpada u naprednim postrojenjima za insineraciju.
Ko-incineracija u ovim istraživanjima podrazumeva spaljivanje plastike sa komunalnim čvrstim otpadom i spaljivanje plastike u cementnim pećima.

Prema Zakonu o upravljanju otpadom Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 36/2009, 88/2010 i 14/2016) insineracija i ko-insineracija se definišu na sledeći način:
Insineracija (spaljivanje) jeste termički tretman otpada u stacionarnom ili mobilnom postrojenju sa ili bez iskorišćenja energije proizvedene sagorevanjem čija je primarna uloga termički tretman otpada, a koji obuhvata i pirolizu, gasifikaciju i sagorevanje u plazmi.
Ko-insineracija (su-spaljivanje) je termički tretman otpada u stacionarnom ili mobilnom postrojenju čija je primarna uloga proizvodnja energije ili materijalnih proizvoda i koji koristi otpad kao osnovno ili dodatno gorivo ili u kojem se otpad termički tretira radi odlaganja;

Hemijska reciklaža za sirovine, mono-insineracija i spaljivanje plastike u cementnim pećima prema rezultatima ovih istraživanja su uporedive tehnike sa stanovišta koristi za životnu sredinu. Hemijska reciklaža za sirovine se smatra tranzicionom tehnikom pošto može da tretira mešanu plastiku. Ipak, moguće je da će imati značaj u budućnosti kao tehnologija za tretiranje otpadne plastike iz postrojenja za separaciju plastičnog otpada. Mono-insineracija zavisi od snabdevanja jednom vrstom plastike što podrazumeva dobro razvijen sistem skupljanja i separacije, tako da je pitanje u kojoj meri će se ova tehnologija primenjivati u budućnosti. Spaljivanje plastike u cementnim pećima ima komparativne prednosti što se tiče emisije CO2 i emisije kiselih zagađujućih materija, a takođe je i ekonomski atraktivna. Ali, analiza nije obuhvatila emisije toksičnih materija koje obično imaju znatno niže vrednosti u odnosu za klasičnu insineraciju otpada. Ovde je veoma važan faktor i da ne dođe do povećanja koncentracije teških metala u cementu. Potrebno je izvršiti dodatne analize kako bi se i ovi elementi uzeli u obzir.

Deponovanje plastičnog otpada se nalazi na zadnjem mesu, baš kao i u hijerarhiji upravljanja otpadom. Ipak, treba naglasiti da ne postoje dokazi o prednostima spaljivanja plastičnog otpada nad deponijama nezavisno od stepena povraćaja energije. Dakle, propisima ne bi trebalo favorizovati spaljivanje sem ako je visok stepen povraćaja energije zagarantovan.

Reciklaža otpadnih političara

Reciklaža političara je oduvek prisutna na našim prostorima, ali je u poslednje vreme uzela maha. Postala je pretnja čitavom sistemu upravljanja otpadom ali i drugim sferama društva. Na početku je neophodno da definišemo neke osnovne pojmove.

Otpadni političar se definiše kao političar koji je, dok je bio na vlasti: zloupotrebljavao javne resurse i novac poreskih obveznika, sprovodio kriminalne privatizacije, nameštao tendere, razvijao partokratiju kroz stranačko zapošljavanje, nije poštovao ljudska prava kao i sve drugo što ga čini nedostojnim za obavljanje časne funkcije političara.

U najužem smislu, reciklaža predstavlja ponovnu preradu otpadnih materijala u proizvodnom procesu za prvobitnu ili drugu namenu, osim u energetske svrhe. Ova definicija je nastala u vreme kada se još nije pojavila nova vrsta otpada - otpadni političari. Zbog toga je neadekvatna i ne može se primeniti na najnoviji otpadni tok. 

Naime, pokazalo se da je postupak prerade otpadnih političara jako komplikovan i skup zato što je unutrašnja struktura materijala veoma degradirana, trula, dok je, s druge strane, povezana jakim kovalentnim vezama. Sa naučne tačke gledišta pravo je čudo kako svi modeli otpadnih političara uopšte funkcionišu. Pretpostavlja se da im snažne veze trulih struktura omogućavaju kakvo-takvo funkcionisanje. S druge strane, upravo takva struktura je razlog njihovog pogubnog i nepredvidivog ponašanja, pa se preporučuje hitno zbrinjavanje svih modela otpadnih političara u cilju zaštite životne sredine i očuvanja ljudske vrste.

 

Pošto očigledno ponovna prerada nije adekvatno rešenje, ostaje samo upotreba u energetske svrhe. Insineracija otpadnih političara bi mogla da se primeni samo pod uslovom da se obezbedi dobro prečišćavanje otpadnih gasova, jer pri sagorevanju otpadnih političara nastaju veoma otrovni gasovi koji su opasni po životnu sredinu, a posebno po zdravlje ljudi.

U skladu sa navedenim, definicija reciklaže mora pretrpeti velike izmene. To će biti, između ostalog, predmet izmena i dopuna Zakona o upravljanju otpadom koji je u pripremi.

Za razliku od drugih vrsta otpada, kod otpadnih političara je neophodno izvršiti trajnu dezintegraciju, što podrazumeva i uništavanje svih nacrta o projektovanju modela. Ovo je od suštinske važnosti, jer se otpadni političari obavezno ponovo pojavljuju u mnogo opasnijim, modifikovanim, mutiranim formama. Manje iskusni istraživači u prvom trenutku mogu pomisliti da se radi o potpuno novim modelima. Poslednjih godina smo svi svedoci ove pojave - prave poplave modela iz devedesetih godina. Razlog tome je upravo to što je, otprilike pre 17 godina, propuštena prilika da se unište svi nacrti o projektovanju modela.

Od modela otpadnih političara koji se u novije vreme najčešće sreću u praksi biće pomenuti samo neki.

Posebno su opasni modeli iz serije JUL koji su klasifikovani kao opasan otpad, od kojih je najpoznatiji noviji model VUL-IN JUL 99 kod koga je došlo do niza neobičnih i nepoznatih mutacija što ga čini izuzetno opasnim po životnu sredinu! 

Nešto manje je opasan stariji model TRI-VAN JUL 91a ali samo zato što je prvobitno projektovan za igranje folklora, pa je bilo malo teže izvršiti neophodne modifikacije. Zamisao je bila da ovaj model svoje najveće domete ostvari kao folkloraš. Nažalost, došlo je do greške, pa sada imamo opasno modifikovanu verziju van svake kontrole sa nepredvidivim ponašanjem. Sledeća fotografija je najbolji dokaz do kakvih nepredvidiv situacija dolazi kada izvorni nagoni modela nadvladaju nadogradnju. Postoje mišljenja mnogih eminentnih naučnika koji smatraju da u ovom slučaju nije trebalo vršiti nadogradnju, jer je model bio idealan za prvobitnu namenu, o čemu svedoči širok osmeh i profesionalno uzdignuta glava na fotografiji:

 

Modeli iz serije SPS 90a-š su nešto manje opasni iz razloga što se bazni model, DAČ-IĆ 90a, vrlo lako, bez primene komplikovanih metoda, može spakovati u najobičnije hermetički zatvoreno koferče. Ostali modeli iz serije se tretiraju neznatno modifikovanom tehnikom primenom poznate metode koju je razvio naš istaknuti naučnik Miša banana.

Od modela iz 21. veka iznenada se pojavio jedan od najopasnijih ĐI-LAS DS-2005đ. Institut za reciklažu otpadnih političara - SJ-VJ u najvećoj tajnosti radi na razvoju metoda reciklaže ovog modela. Nisu poznati izvori finansiranja ovih opsežnih istraživanja, ali su se pojavile spekulacije da model ĐI-LAS DS-2005đ finansira sopstvenu reciklažu. Čitava naučna javnost je zbunjena ovim najnovijim spekulacija, jer je sa naučne tačke gledišta to potpuno nelogično, ali sa velikim nestrpljenjem očekuje rezultate istraživanja.

Modeli iz serije SRS su prošli kroz naveći proces metamorfoze tako da se naučnici još uvek spore da li se radi o starim ili potpuno novim modelima. Najveće kontroverze izaziva model SRS VUČ-IĆ 93 sa posebnom oznakom 100:1. 

Da bi reciklaža otpadnih političara bila potpuna, zbog fenomena alokacije resursa, neophodno je multisektorsko delovanje. Zakon o upravljanju otpadom ne može sam da reši ove probleme već se mora  primenjivati u sadejstvu sa novim Zakonom o poreklu materijala, koji će tek biti donet. Tek primenom ovog zakona se mogu očekivati značajni benefiti za životnu sredinu i celo društvo jer se očekuje realokacija izuzetno vrednih materijala na svoja prvobitna staništa sa kojih su protivpravno bili alocirani.