Ekološki intervjui u doba korone/ Doc. dr Dragoslav Budimirović, diplomirani inženjer tehnologije i vlasnik Inženjerstvo zaštite životne sredine-Green And Naturale Environment :„Moramo prestati da filozofiramo i početi da uvodimo sistem upravljanja otpadom u skladu sa hijerarhijom upravljanja otpadom“
13. јануара 2021.
Katastrofalno! Ako tako kaže odlazeći ministar na kraju svog mandata, kao najobavešteniji i najodgovorniji za stanje životne sredine, onda mu treba verovati.
Kada neko ko je poslednjih 12 godina obavljao najvažnije funkcije u sektoru zaštite životne sredine (2017.-2020. nešto više od 3 godine ministar i 9 godina gradski sekretar Sekretarijata za zaštitu životne sredine grada Beograda u periodu 2008.-2017.) izjavi „da nam je svaki deo životne sredine katastrofalan”, postavlja se pitanje da li se radi o iznenadnom nekontrolisanom napadu iskrenosti ili o nedostatku inteligencije? Svejedno. U svakom slučaju predstavlja najbolju ocenu sopstvenog rada i stanja životne sredine sa kojom se potpuno slažem.
Bez obzira, šta je ko rekao, dovoljno je da se osvrnemo oko sebe i sami donesemo zaključak: ne možemo da dišemo, plivamo u otpadu, divlje deponije na svakom koraku, reke zagađene i prekrivene smećem, nemamo sisteme za prečišćavanje otpadnih voda: Beograd je jedina prestonica u Evropi koja sve svoje otpadne vode ispušta direktno u Savu i Dunav. Dobar deo baš ispod prozora stanara Beograda na (otpadnoj) vodi. veliki zagađivači bez ikakve kontrole, strani investitori su stavili u svoju službu čitav državni aparat i besomučno zagađuju životnu sredinu, bez obzira na ogromne podsticaje koje dobijaju na poklon iz Budžeta Republike Srbije, ne postoji sistem finansiranja životne sredine, ukinut je namenski karakter eko-dinara, pa sva prikupljena sredstva idu u klasičnu budžetsku potrošnju, a samo deo u Ministarstvo zaštite životne sredine.
Foto: Lična arhiva Dragoslava Budimirovića
Rad prethodne administracije je bio katastrofalan, kao što smo već konstatovali. Rad nove administracije će biti više nego katastrofalan.
Uglavnom je rad svakog novog ministarstva bio sve gori i gori. Pogledajmo prethodnih 20 godina. Prva ministarka je bila profesorka Anđelka Mihajlov, zatim profesor Aleksandar Popović. Veliki stručnjaci i autoriteti u svojim oblastima i veoma kompetentni da vode ovako komplikovan sektor. Postavili su osnove sistema i doneli najvažnije zakone. Za njihova imena se ne vezuje nijedna afera.
Strmoglavi pad počinje 2008. godine dolaskom Olivera Dulića koji je postavio „svoj specifičan sistem“ u sektoru životne sredine. Njegovi naslednici su postojeći sistem samo unapređivali, tako da je sada na zaista „zavidnom nivou“. Svi smo svedoci dokle nas je takav sistem doveo.
Čitava dvadesetogodišnja istorija i sadašnje stanje u oblasti zaštite životne sredine se može opisati sledećim rečima: „Od Anđelke do Irene.“
Nova ministarka, bivša predsednica opštine Savski venac, gospođica Irena Vujović, nema ni obrazovanja, ni znanja, ni iskustva za funkciju ministra zaštite životne sredine. Postavljena je iz određenih razloga kao partijski kadar koje mogu da pretpostavim, ali ne bih o tome ovoga puta. Vreme će pokazati.
Sem očigledne vizuelne razlike i razlike u srednjem slovu partije kojoj pripadaju, nema bitnih razlika između prethodnog i sadašnjeg ministra: oboje su nestručni partijski poslušnici.
I prethodni ministar je davne 2008. godine postavljen na mesto sekretara, a da nije imao nikakve veze sa životnom sredinom. Nažalost, nije pokazao volju za učenjem, jer je imao sasvim druge ciljeve koji nemaju nikakve veze sa zaštitom životne sredine. Šta se moglo očekivati od nekoga ko je bio ministar 1991. godine u Zelenovićevoj Vladi, ko je hapšen 2001. godine zbog ozbiljnih krivičnih dela, ko ima bezbroj krivičnih prijava od kojih svaka završi zastarevanjem ili oslobađanjem, ko je najveće uspehe ostvario kao folkloraš igrajući folkor u kulturno umetničkom društvu…
Dokle god nam takvi kadrovi vode najvažnije sektore neće biti napretka. Zato ne očekujem ništa dobro od nove administracije. Naprotiv, očekujem: dalje pogoršanje stanja životne sredine i povećanje incidenci svih bolesti, pa i smrtnosti stanovništva, dalje divljanje takozvanih stranih investitora, izgradnju rudnika litijuma u Zapadnoj Srbiji kao protivtežu katastrofi u Boru u Istočnoj Srbiji, dalji uvoz najprljavijih tehnologija, dalju rasprodaju prirodnih resursa itd.
Sve navedeno nije ništa novo, već je samo nastavak politike prethodnih vlasti. Ipak očekujem i nešto novo u radu nove administracije Ministarstva: promeniće se neki ponuđači u postupcima javnih nabavki.
Istovremeno se nadam da će ekološki pokreti i dalje jačati i da će moći da artikulišu narastajuće nezadovoljstvo građana. Svest građana je na sve višem nivou po pitanju zagađivanja životne sredine. Jednostavno ljudi su shvatili da se neko bogati na račun ugrožavanja njihovog zdravlja i to više neće da trpe. Verujem da će se u bliskoj budućnosti glavna bitka voditi na polju zaštite životne sredine.
Koliko je pandemija korona virusa uticala na Vaše lične i profesionalne obaveze?
Nemoguće je da ostanete imuni na totalnu paralizu života. Inače, se jako teško dolazi do posla i klijenata posebno u situaciji smanjenih poslovnih aktivnosti.
Bili ste zamenik sekretara Sekretarijata za zaštitu životne sredine grada Beograda u periodu od 2009. do 2013. godine. Kakvo je stanje životne sredine u prestonici Srbije sada i može li se uporediti sa periodom od pre desetak godina. Da li smo nazadovali ili napredovali?
Naravno da smo nazadovali. Možda je malo čudno, ali uz naprednu vlast smo nazadovali. I tek ćemo nazadovati, ako ne dođe do promene sistema.
Ponovo je dovoljno samo da se osvrnemo oko sebe. Nijedan krupan problem grada Beograda nije rešen, a mogao je biti rešen. Bilo je novca.
Budžet Sekretarijata za zaštitu životne sredine je prilično ozbiljan i kreće se između 1-2 milijarde dinara godišnje. Pogledajte koliko je to novca na desetogodišnjem nivou. Uz dobar plan, sa stručnim ljudima i bez korupcije moglo se dosta toga uraditi. Svedoci smo da baš ništa nije urađeno. Imate pravo samo jednom da pogađate zbog čega?
„Specifičan sistem rada“ u Sekretarijatu je uspostavio Branislav Božović koji je funkciju sekretara obavljao u periodu 2000.-2008. godine. Za one koji ne znaju, to je onaj simpatični dekica-geolog koji se pre nekoliko dana iznenada ponovo pojavio u javnosti na jednoj televiziji govoreći o štetnosti projekta koji se planira na Makišu.
Gospodin Božović je interesantan slučaj zato što se radi o vrsnom stručnjaku, ali nažalost i vrsnom i maštovitom znalcu da osmisli besmislene projekte u cilju isisavanja novca iz budžeta u privatne džepove. Njegov naslednik, u narednih 9 godina i budući ministar, nije bio ni stručan ni maštovit, ali mu se jako dopao uspostavljen sistem. Naravno da ništa nije menjao. Vrlo lako je našao zajednički jezik sa svojim prethodnikom. Postavio ga je na mesto načelnika gde je ostao do penzije. U tako divnu harmoniju upada moja malenkost 2009. godine kao remetilački faktor.
Nije mi trebalo ni godinu dana da vidim o čemu se radi. A o čemu se radi?
Ekipa u Sekretarijatu i van njega smišlja nepotrebne, besmislene papirne projekte od kojih građani nemaju nikakve koristi. Takve „projekte“, bolje reći fascikle od nekoliko stotina strana plaćaju više miliona dinara. Te projekte rade jedne iste institucije i jedni isti ljudi. Tako godinama. U nedostatku ideja, recikliraju stare projekte pod drugim imenom. U svojoj bahatosti su išli čak toliko daleko da su plaćali i fiktivne projekte. Dakle, projekte koji nisu uopšte urađeni, a uredno su plaćeni iz budžeta. Kada sam sasvim slučajno otkrio jedan takav projekat (i još neke stvari), podneo sam krivičnu prijavu protiv sekretara, prethodnog sekretara i još nekoliko lica. Veoma je važno naglasiti da sam pre toga detaljno sa svim dokazima upoznao svog prvog pretpostavljenog načelnicu Gradske uprave, Vesnu Ivić (koja je posle postala član Gradskog veća u naprednjačkoj vlasti) koja je obavestila i demokratskog gradonačelnika Beograda. Onog istog koga sada na sve moguće načine promovišu u poželjnog vođu opozicije?! Nažalost, po principu negativne selekcije nisam dobio podršku pa sam bio prinuđen da sam podnesem krivičnu prijavu – kao građanin. Ne samo da nisam dobio podršku, nego sam dobio otkaz kada su saznali za prijavu 1.-2. godine kasnije.
Ukratko opisan sistem pljačke je samo jedan od mnogih. Recimo čuveno prskanje komaraca je bio vrlo „unosan posao“. Koliko se sećam to je koštalo građane Beograda preko 200 miliona dinara godišnje.
Možda sam bio preopširan, ali to je jedini način da objasnim zašto i sada u 2021. godini udišemo vazduh opasan po zdravlje, zašto nemamo sistem upravljanja otpadom, zašto nemamo postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, zašto nemamo…, a mogli smo da imamo.
Foto: Lična arhiva Dragoslava Budimirovića
Na Fakultetu za primenjenu ekologiju „Futura“ Vaša oblast istraživanja je „Nauka o životnoj sredini i sistem zaštite životne sredine“. Šta predajete studentima, šta je teorija, a šta vidimo kao praksu?
Koje predmete predajete u jednoj godini je promenljiva kategorija pošto zavisi od mnogo faktora. Jedno vreme sam držao Hemiju životne sredine i Osnove fizičke hemije. Sada više ne. Od samog početka konstanta je jedan divan predmet Reciklažna industrija. Na bazi znanja stečenih iz fundamentalnih nauka radimo reciklažne tehnologije. Pored toga, bavimo se i sistemom finansiranja upravljanja otpadom. Možda je interesantno pomenuti jedan primer. Naknada za otpadna ulja koja se naplaćuje iznosi 12,12 dinara po kilogramu, a podsticaji koji se daju iznose 10 dinara po kilogramu. Znači država se ugradila skromnih 21,2 posto?! Slično je i sa gumama, baterijama, akumulatorima… To ne bi bilo toliko strašno kada bi se sva naplaćena sredstva vratila kroz podsticaje. Nažalost to nije slučaj. Vraća se samo manji deo, a veći deo se izgubi u Budžetu, što znači da se potroši nenamenski. To je razlog zašto otpadna ulja završavaju u pećima za grejanje i tako zagađuju ionako zagađen vazduh. Koliko je situacija loša najbolje ćete videti iz podatka da je u 2019. godini sakupljeno svega 6,2 odsto otpadnih ulja od ukupne količine koja je stavljena na tržište. Ostalo je završilo negde u životnoj sredini. To znači da sistem upravljanja otpadnim uljima praktično ne postoji. I pored toga, država se ponaša tako da sakupljena sredstva usmerava nenamenski u druge svrhe umesto u razvoj sistema upravljanja otpadnim uljima.
Pored fundamentalnih znanja, naši studenti stiču znanja iz ekonomskih nauka i političkih nauka. Ideja je da na kraju studija budu osposobljeni za multisektorski pristup rešavanju problema zaštite životne sredine, što je potpuno u skladu sa prirodom problema zaštite životne sredine.
Posedujete licencu odgovornog projektanta tehnoloških procesa Inženjerske komore Srbije. Kako danas, kada mnogi tehnološki procesi proizvode neželjene nus-produkte, koji uzrokuju kontaminaciju, crpljenje prirodnih resursa, kao i poremećaje u prirodi, zaštiti životnu sredinu i zdravlje građana? Na kome je odgovornost?
Odgovornost je naravno uvek na državi, Vladi Republike Srbije, najviše na resornom Ministarstvu, ali i na drugim povezanim ministarstvima. Delom i na lokalnim samoupravama.
Država jednostavno ne radi svoj posao. Država ne sprovodi sopstvene zakone. Postoji niz zagađivača koji bi morali odmah da budu privremeno zatvoreni do ispunjavanja uslova za rad. To se ne dešava. Posebno je teška situacija sa stranim investitorima, ali to prevazilazi okvire ovog teksta.
Preduslov za sve je da Vlada Republike Srbije zaštitu životne sredine uvrsti u svoje prioritete.
U tom slučaju, dajte mi Ministarstvo zaštite životne sredine i budžet od najmanje 4 posto (umesto sadašnjih 0,4 odsto), i srediću stanje za nekoliko godina. Podrazumevaju se odrešene ruke u meri da nema opstrukcije i saplitanja na svakom koraku, kao i podrška za donošenje potrebnih zakona. Prvi korak je vraćanje namenskog karaktera eko-dinaru i formiranje Fonda za zaštitu životne sredine. Paralelno ide procesuiranje svih koji su se ogrešili o zakon.
Foto: Lična arhiva Dragoslava Budimirovića
Vaša Agencija se bavi pružanjem inženjerskih i projektantskih usluga posebno u oblasti zaštite životne sredine. Kakva je ponuda usluga i na kojim projektima sada radite?
Da, privatni posao mi je primarna delatnost od koje živim. Radim isključivo sa privatnim sektorom. Javne nabavke me ne zanimaju pošto je svaka nameštena. Projekti na kojima radim nisu interesantni za širu javnost, jer su to uglavnom klasični inženjerski projekti, studije, planovi i slično za potrebe neke fabrike, postrojenja, operatera upravljanja otpadom itd. Izdvojio bih studije o proceni uticaja na životnu sredinu pošto su postale poznate i na neki način popularne u javnosti. To je jako dobro. Studije o proceni uticaja na životnu sredinu se doživljavaju kao glavno oruđe u borbi protiv bahatih zagađivača, posebno stranih investitora. One to i jesu jer u postupku dobijanja saglasnosti na studiju javnost ima mogućnost da iznese primedbe i tako aktivno učestvuje u donošenju konačne odluke. Nažalost, u poslednje vreme je drastično opao kvalitet studija koje se rade. Zbog toga pokušavam da podignem nivo izrade studija. To radim tako što prilikom procene uticaja koristim profesionalne softvere za modelovanje zagađenja. Na primer, za procenu uticaja na vazduh obavezno vršim modelovanje atmosferske disperzije zagađujućih materija. Na taj način se izbegavaju paušalne procene. Modelovanje treba raditi i kada su u pitanju drugi mediji životne sredine, a posebno procena opasnosti od udesa.
Može li „zelena ekonomija“ da zaživi u Srbiji?
Ne može, bar ne u bliskoj budućnosti. U ovakvom sistemu gde se na najvažnija mesta postavljaju nestručni i partijski poslušnici to je jednostavno nemoguće. Inače termin „zelena ekonomija i „zelena radna mesta“ sam pionirski upotrebljavao i pokušao da implementiram još pre 10 godina. Nisam imao šanse zbog svega navedenog ranije, ali i zbog toga što su tada donosioci odluka mučili muku da savladaju termin „reciklaža“. „zelena ekonomija“ je bila viša matematika. Moram da priznam da mi je sam termin odavno postao malo otužan zato što se mnogo govori i filozofira, izmišljaju se razni termini, a ništa se ne radi konkretno na realizaciji. Da li ste čuli za „plavu ekonomiju“? Ja jesam, ali nemam pojma šta znači. Ne želim ni da saznam. Šta je sledeće? Žuta ekonomija? Crvena ekonomija? Moramo prestati da filozofiramo i početi da uvodimo sistem upravljanja otpadom u skladu sa hijerarhijom upravljanja otpadom.
Foto: Lična arhiva Dragoslava Budimirovića
Na koji način kod građana podići nivo svesti o neophodnosti zaštite životne sredine?
Podići nivo svesti? Ja bih drugačije formulisao problem: iskoreniti bezobrazluk! Svi znamo kako se to radi. Da li čovek koji baci frižider u jarak pored puta ili u obližnju rečicu nema dovoljno razvijenu svest o zaštiti životne sredine ili je prosto bezobrazan? Da li čovek koji istovari kamion smeća u reku ili pored puta nema dovoljno razvijenu svest o zaštiti životne sredine ili je prosto bezobrazan? Da li naši ljudi u Nemačkoj bacaju smeće po ulici? Ne, jer će platiti kaznu od par stotina evra. Slično je i sa dogmom da su naši ljudi lenji. Kako su onda naši ljudi u Nemačkoj najbolji i najvredniji radnici? Biće ipak da je do sistema!
Нема коментара:
Постави коментар